Karl von Line bio je švedski prirodjak i naučnik, poznat kao "otac taksonomije", a takođe se smatra i jednim od "očeva moderne ekologije". Osnovalac je sistematičke, biološke discipline. Uveo je binomijalnu nomenklaturu, po kojoj se naziv svake vrste sastoji iz dve reči — naziva roda i opisa vrste, a sva naučna imena živih bića koja je on definisao imaju uz naziv roda i vrste skraćenicu L. koja označava da im je ime dao sam Line. Ovaj švedski prirodnjak je dao i naučno ime ljudskoj vrsti — Homo sapiens — i klasifikovao je u red Primates. Lineov hijerarhijski sistem, odnosno rangiranje od viših ka nižim taksonima (razdeo — klasa — red — porodica — rod — vrsta) i obrnuto, ostao je nepromenjen do danas. Glavni Lineov doprinos nauci je uspostavljanje univerzalno prihvaćenih konvencija za imenovanje organizama, jer njegova taksonomija predstavlja polazište savremene dvoclane nomenklature. Tokom 18. veka šire se znanja iz prirodne istorije, kada je Line razvio ono što je postalo poznato kao Lineovska taksonomija; sistem naučne klasifikacije se sada široko koristi u svim biološkim naukama. Prethodni zoolog Rumfus (1627–1702) u ovoj oblasti je sastavio klasifikacioni sistem, koji je bio, više ili manje, priblizan Lineovom, a njegovi materijali su doprineli kasnijem razvoju binomne naučne klasifikacije po Lineu. Lineov sistem klasifikovanja prirode unutar hijerarhije ugnježdenja, počiva na tri carstva. Carstva su bila podeljena u klase, a one u redove, a odatle u rodove, koji su bili podeljeni u vrste. Ispod ranga vrste ponekad je prepoznavao niže taksonome (neimenovanog) ranga. Oni su u međuvremenu dobili standardizovana imena kao što su sorte u botanici, rase u zoologiji. Moderna taksonomija uključuje i rang porodice (između reda i roda), a rang razdeo između carstva i klase, koji nisu bili prisutni u Lineovom originalnom sistemu.

napravili Aleksa Krstanović i Alek Jonuzović

Vilder Grejvs Penfild bio je američko-kanadski neurohirurg. On je proširio metode i tehnike hirurgije mozga, uključujući mapiranje funkcija različitih regija mozga kao što je kortikalni homunkulus. Njegov naučni doprinos o neuronskoj stimulaciji proširuje se na različite teme, uključujući halucinacije. Penfild je veliki deo svog razmišljanja posvetio mentalnim procesima, uključujući i razmišljanje o tome da li postoji naučna osnova za postojanje ljudske duše. Nakon što je uzeo hirurško šegrtovanje kod Harvija Kušinga, dobio je poziciju na Neurološkom institutu u Njujorku, gde je izveo svoje prve solo operacije za lečenje epilepsije. Dok je bio u Njujorku, upoznao je Dejvida Rokfelera, koji je želeo da osnuje institut gde bi Penfild mogao dalje da proučava hirurško lečenje epilepsije. Akademska politika među njujorškim neurolozima, međutim, sprečila je njegovo osnivanje u Njujorku, pa je Penfild 1928. prihvatio poziv Sira Vinsenta Meredita da se preseli u Montreal, Kvebek, Kanada. Tamo je Penfild predavao na Univerzitetu MekGil i Kraljevskoj Viktorijinoj bolnici, postavši prvi neurohirurg u gradu. Jedan od najpoznatijih aspekata Penfildovog rada bio je razvoj tzv. Penfildovog homunkulusa, mape koja prikazuje kortikalno prikazivanje tela. Koristeći električnu stimulaciju mozga tokom hirurških zahvata na pacijentima sa epilepsijom, Penfild je mapirao specifične delove mozga koji su povezani sa različitim delovima tela. Ova mapa je značajno doprinela razumevanju organizacije mozga i njegove povezanosti sa telesnim funkcijama. Penfildovi naučni doprinosi idu dalje od somatosenzornih i motoričkih korteksa; njegov obiman rad na funkcijama mozga uključivao je i crtanje funkcija parijetalnog i temporalnog korteksa. Od njegovih 520 pacijenata, 40 je izjavilo da bi se, dok im je temporalni režanj stimulisao elektrodom, prisećali snova, mirisa, vizuelnih i slušnih halucinacija, kao i van tela iskustava. U svojim studijama, Penfild je otkrio da kada je temporalni režanj stimulisan, proizvodi kombinaciju halucinacija, sna i sećanja. Ova iskustva bi trajala samo dok su stimulacije elektrodama bile prisutne na korteksu, a u nekim slučajevima čak i kada bi pacijent doživeo halucinatorna iskustva koja su izazivala određene mirise, senzacije blistavog svetla, milovanja nadlaktice i mnoge druge.  Druge stimulacije su imale pacijente koji su iskusili strah, usamljenost i čudnost. Određene oblasti temporalnih režnjeva pacijenata stimulisane su elektrodom kako bi se doživela sećanja. Penfild je ove perceptualne iluzije (fizičke halucinacije) nazvao interpretativnim odgovorima. Prema Penfildu, kada je temporalni režanj stimulisan, postojale su dve vrste percepcije koje su doživljavali pacijenti:1. Iskustvo – gde je pacijent snimio da čuje pesmu ili da vidi bljesak svetlosti.2. Iskustvo sa skidanjem trake – Opis se čini poznatim pacijentu i dolazi iz pacijentove prošlosti, iako pacijent možda ne može tačno da odredi povod. Podsećanje na sećanje ili sećanja bi moglo da pojača emociju vezanu za iskustvo. Penfild je imao preko 25 godina istraživanja koristeći električnu stimulaciju za proizvodnju veštačkih halucinacija. Njegovi zaključci pokazuju da pacijenti doživljavaju niz halucinacija od jednostavnih do složenih. Takođe pokazuju da se halucinacije mogu stimulisati.

napravili Marko Vugrinčić i Luka Vučić

Ćelijska teorija

Ćelija je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića. Skup ćelija sličnog ili istog izgleda, embriološkog porekla i funkcije naziva se tkivo. Nauka koja proučava ćeliju naziva se citologija, dok se nauka koja se bavi proučavanjem tkiva naziva histologija. Ćelijska teorija govori o tome da se sva živa bića sastoje od ćelija ili barem jedne ćelije. Nemački botaničar Matijas Šlajden je 1838. godine zaključio da se sve biljke sastoje od ćelija, a Teodor Švan 1839. do istog zaključka dolazi za životinje, čime postavljaju osnovu ćelijske teorije. Kada je formulisan pojam ćelije, počela su istraživanja njenih delova i sadržaja. Zajedno sa nemačkim botaničarem Matijasom Šlaјdenom 1839. godine postavio je osnovu tzv. ćelijske teorije, po kojoj su sva tkiva, svi živi organizmi, bili oni biljni ili životinjski, sastavljeni iz ćelija. Ova teorija je osnovno (fundamentalno) otkriće u biologiji. Otkrio je ćelije koje u perifernom nervnom sistemu oko aksona obrazuju mijelinski omotač i koje su po njemu dobile naziv Švanove ćelije. Proučavajući procese truljenja i fermentacije, pokazao je da su ove pojave uzrokovane određenim nižim gljivama. U ovom radu, razvijena je jedna od najvažnijih bioloških teorija, zvana teorija ćelija. Švan je dao do zaključka da se biljke i životinje razvijaju na isti način i da je za njih isti zakon ćelijske strukture. Godine 1839. naučnik je objavio klasičan rad, "Mikroskopske studije o konformitetu u strukturi i rastu životinja i biljaka", koji je revolucionarisao biologiju. Teodor Švan (1810. – 1882.) bio je nemački citolog, histolog, fiziolog i zoolog. Najveće zasluge Teodora Švana su zasnivanje ćelijske teorije i otkriće ćelija mijelinskog omotača nerva. Bio je profesor anatomije, fiziologije i embriologije na Lajdenskom univerzitetu, kao i Francuske akademije nauka. Na polju fiziologije, proučavao je pepsin, enzim koji lomi proteine. Pored toga, uveo je koncept metabolizma i objasnio biološku prirodu žita. Švan je bio član Kraljevskog društva Londona (od 1879), Pariske akademije nauka (od 1879. godine) i Kraljevske belgijske akademije nauka o književnosti i lepim umetnostima (od 1841).

napravili Mateja Tešanović i Jovan Ćirić

Gregor Mendel (1822.-1884.), bio je austrijski naučnik, koga se smatra ocem moderne genetike. Mendel je bio katolički sveštenik koji je svoje slobodno vreme provodio eksperimentišući sa biljkama u samostanskom vrtu u Brnu, u današnjoj Češkoj Republici. Svojim radom pod nazivom "Osnovne zakonitosti nasleđivanja" iz 1865. godine, Mendel je uspeo da objasni kako se geni prenose sa roditelja na potomstvo i kako ideja nasleđivanja funkcioniše na molekularnom nivou. Mendel je svoje otkriće izveo na osnovu eksperimenta sa križanjem graška. Na primer, kada bi crveni cvet biljke ukrštali sa biljkom koja ima beli cvet, sva potomstva bila su crvena. Međutim, ako bismo ukrstili ta ista dva crvena cveta, deo potomstva bi bio beo, što je Mendel objasnio zakonima nasleđivanja. Mendelova otkrića su u to vreme bila ignorisana i nisu zapravo dobila priznanje sve do 1900. godine, nakon što je istraživačka grupa koju su vodili Hugo De Vries, Karl Correns i Erich von Tschermak pronašla Mendelove originalne radove. Danas, otkrića Gregora Mendela omogućavaju naučnicima da razumeju različite aspekte nasleđivanja i stvaraju osnove za razvijanje DNA tehnologije koja omogućava genetičko inženjerstvo. Nakon što je Mendel objavio svoje radove, oni su bili gotovo neprimećeni u naučnoj zajednici u to vreme. Međutim, njegova znatstvena dostignuća danas su među najvažnijim otkrićima u biologiji i genetici. Mendel je stvorio osnovne zakonitosti naslednog nasleđivanja koji su izneli koncepte dominacije, recesivnosti i homozigotnosti i heterozigotnosti. On je pokazao da se osobine prenose od roditelja do potomaka u određenom odnosu i da se neke osobine mogu prenositi i pojavljivati u kasnijim generacijama. Mendelova otkrića ostavila su uticaj na druge znanstvene discipline, uključujući evoluciju, molekularnu biologiju i biotehnologiju. Danas, genetika igra ulogu u razumevanju i tretiranju raznih naslednih i genetskih bolesti, kao i u uzgoju biljaka i životinja. Za svoje zasluge, Mendel se smatra jednim od najvažnijih naučnika u 19. veku i osnivačem moderne genetike.

napravili Budislav Naumov i Stefan Petkov

Charles Darwin je bio biolog koji je proučavao i osmislio svoju teoriju evolucije, koja je nazvana po njemu. Takođe je bio geolog, ali je postao poznat zbog svoje teorije evolucije. Rođen je 12. februara 1809. u Engleskom gradu "Shrewsbury", preciznije u kući "Mount House". On je svoju teoriju objavio 1859. godine u revolucionarnom radu "O poreklu vrsta". Njegova teorija evolucije tvrdi da su sva živa bića evoluirala zbog prirodne selekcije. Njegova teorija se odmah krenula koristiti 1859. godine i važi i dan danas, i široko je prihvaćena u celom svetu. Poticao je iz imućne i ugledne porodice. U početku je studirao medicinu na Univerzitetu u Edinburgu, ali je kasnije prešao da studira božanstvo na Univerzitetu u Cambridgeu. Sa 22 godine Darwin je krenuo na petogodišnje putovanje oko sveta brodom "Beagle". Ova ekspedicija mu je pružila široke mogućnosti da proučava različite vrste biljaka i životinja. Tokom ovog putovanja počeo je da smišlja ideje o evoluciji i procesu prirodne selekcije. Povratkom u Englesku Darwin je analizirao svoja otkrića i tokom naredne dve decenije je usavršavao svoju teoriju evolucije. Darwin je nastavio da radi na različitim aspektima prirodne istorije i objavio nekoliko drugih dela, uključujući "Postanak čoveka" i "Izražavanje emocija kod čoveka i životinja". Takođe je dao značajan doprinos u oblastima kao što su botanika, geologija i antropologija. Charles Darwin je preminuo 19. aprila 1882. i sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji u Londonu. Njegovo nasleđe je široko, jer njegova teorija evolucije prirodnom selekcijom ostaje kamen temeljac moderne biologije. On se smatra jednim od najuticajnijih naučnika u istoriji, a njegove ideje nastavljaju da oblikuju naše razumevanje sveta prirode. Sa svojom suprugom Emom Wedgwood imao je desetoro dece: Vilijam Erasmus Darwin, Ana Elizabet Darwin, Henrieta Ema Darwin, Džordž Hovard Darwin, Fransis Darwin, Leonard Darwin, Horas Darwin, Karls Varing Darwin, Mari Elenor Darwin i Elizabet Darwin.

Darwinova teorija evolucije ima nekoliko osnovnih principa:

1) Varijabilnost u populacijama

2) Nasleđivanje karakteristika

3) Borba za opstanak

4) Prirodna selekcija

5) Akumulacija promena tokom vremena

6) Divergencija i zajednički predak

napravili Milan Rašković i Aleksandar Zavišić

Ivan Pavlov je bio ruski fiziolog. Dao je značajni doprinos našem razumevanju kako kako organizmi uče prilagodjuju se svojoj okolini. Uslovjavanje njegov najpoznatiji eksperiment uključivao je pse primetio je da psi počinju lučiti pljuvačku kada im se pruži hrana. Medjutim, primetio je da psi takodje počinju lučiti pljuvačku kada vide laboratorijskog asistenta koji ih hrani ili čuju zvuk koraka koji se približava laboratoriji. Ta reakcija ga je navela da istraži klasično uslovjavanje. Pavlov eksperiment: Pavlov je povezao je zvuk zvona sa pružanjem hrane. Tokom vremena, psi su naučili povezati zvuk zvona sa hranom i počeli su lučiti pljuvačku u odgovoru na zvuk zvona sam po sebi čak i kada hrane nije bilo prisutno. Ovaj naučeni odgovor naziva se uslovljeni odgovor, a zvono postaje uslovjeni podsticaj. Pavlov je nazvao ovaj naučeni odgovor "uslovljenim refleksom" i verovao je da je to osnovni mehanizam putem kojeg se životinje i ljudi prilagodjavaju svojoj okolini. Tvrdio je da mozak može formirati asocijacije izmedju podsticaja i odgovora što može usmeravati ponašanje. Pavlov doprinos psihologiji je bio najveći u behaviorizma. Behaviorizam se fokusirao na primećljive obrasce ponašanja i ideju da se ta ponašanja mogu razumeti proučavanjem procesa uslovljavanja i učenja. Godine 1904. Pavlov je nagradjen Nobelovom nagradom za fiziologiju ili medicinu za svoja istraživanja o fiziologiji digestivnih žlezda, posebno za svoj rad o ulozi nervnog sistema u kontroli pljuvačne digestije. Njegovi kasniji radovi o klasičnom uslovljavanju postali su još poznatiji od njegovih istraživanja digestivnog sistema. Klasično uslovljavanje ima mnoge primene u stvarnom životu i igra ključnu ulogu u različitim aspektima ljudskog ponašanja i psihologije. Evo nekoliko primera primene klasičnog uslovljavanja:Terapija fobija terapeuti koriste tehniku poznatu kao "sistematska desenzibilizacija" kako bi postupno izložili pacijenta podsticajima koji izazivaju strah, ali u kontrolisanim uslovima. Postepeno uslovljavanje pacijenta da se opušta u prisustvu tih podsticaja može smanjiti ili eliminisati fobiju. U medicini klasično uslovljavanje se koristi u medicini za kontrolu odredjenih fizioloških procesa. Na primer pacijentima se može usloviti odgovor na placebo lek kako bi se postigao pozitivan efekat.Ovo se naziva "placebo efektom." Kritične tačke u klasičnom uslovjavanju:Klasično uslovljavanje nije nužno univerzalni mehanizam učenja za sve organizme i sve vrste ponašanja. Postoje razlike u tome kako različite vrste životinja i ljudi reaguju na uslovljavanje, što može postaviti pitanje univerzalnosti ovog procesa. Iako je Pavlov istraživao ponašanje i uslovljavanje nije pridavao veliku pažnju biološkim osnovama ovih procesa. Kako neurotransmiteri neuroanatomija i druge biološke komponente utiču na klasično uslovljavanje? Vremenski faktor važan u klasičnom uslovljavanju, na primer koliko dugo traje uslovljavanje nakon prestanka prezentacije uslovljenog podsticaja?

napravili Vladimir Tošić i Stefan Mitrović

Robert Huk je bio engleski fizičar, prirodni filozof i sekretar Kraljevskog društva u Londonu, gde je 1655. godine otkrio ćeliju. Bio je poznat po velikom doprinosu u fizici, mikroskopiji, biologiji i arhitekturi. Robert Huk je posvetio puno vremena svojim otkrićima. Imao je veliku sposobnost za matematiku, nakon njegovih brojnih radova prepoznata je njegova efikasnost i preporučen je za prvo mesto menadžera Kraljevskog društva u Londonu.

- Zahvaljujući mikroskopu, Huk je otkrio da list plutе ima šupljine poput saća. Svaku šupljinu je nazvao ćelijom.

Robert je gledao biljne ćelije u "pilogonalnom" obliku. Godinama kasnije, tkivo živih bića postaje otkriveno zahvaljujući njegovom posmatranju pod mikroskopom. Ćelijske teorije nastale zahvaljujući

Robertu Huku su:

- Sva živa bića su sačinjena od ćelija i njihovih proizvoda.

- Ćelije su jedinice strukture i funkcije.

-Sve ćelije potiču iz već postojećih ćelija.

Robert Huk je takođe otkrio planetu Uran i stvorio teoriju planetarnog kretanja. Uspio je da to formuliše iz mehaničkog problema. On je izrazio principe univerzalne privlačnosti, i jedan od njih glasi: - "Sva tela se kreću pravolinijsko ukoliko ih jedna sila ne skrene, to će ih navesti da se kreću u obliku kruga ili elipse." Svaka tela imaju sopstvenu silu gravitacije na svojoj osi ili centru.

napravili Milan Stanković i Stefan Savić

Francis Krik je bio engleski molekularni biolog, biofizičar i neuro naučnik. Rođen je 08.06.1916. godine, a umro je 28.07.2004. godine. Najpoznatiji je po otkriću strukture DNK molekula 1953. godine, zajedno sa Džejmsom Votsonom. Takođe, zajedno su nagrađeni 1962. godine Nobelovom nagradom za fiziologiju ili medicinu "za otkriće molekulske strukture nukleinskih kiselina i njihovog značaja za transfer informacija u živim materijalima." Krik je bio važan teoretski molekularni biolog i imao je ključnu ulogu u istraživanjima vezanim za otkriće genetskog koda. Poznat je takođe i po upotrebi termina "centralna dogma" kojim se sumira ideja da genetske informacije teku u ćelijama isključivo u jednom pravcu, od DNK do RNK do proteina. Bio je profesor na Salk Institutu za biološke studije u La Džoli, Kalifornija. Njegova kasnija istraživanja odnosila su se na oblast teorijske neurobiologije. Džejms Votson je američki molekularni biolog, genetičar i zoolog. Rođen je 06. aprila 1928. godine. Najpoznatiji je po svom učešću u otkriću strukture DNK 1953. godine. Smatra se jednim od najvećih naučnika u istoriji. Međutim, kao osobu, mnogi ga otvoreno nisu voleli. Za njega se vežu nekoliko skandala, gde je jedan direktno vezan za njegov rad. Činjenica je da su u toku rada na samom DNK

modelu, Votson i Krik, koristili podatke do kojih je došla Rozalind Frenklin, bez njene dozvole. Godine 1968, Votson je dobio mesto direktora u jednoj laboratoriji u Njujorku. Njegovim zalaganjem, nivo kvaliteta istraživačkog rada u laboratoriji je značajno porastao, a finansiranje je značajno poboljšano. Sam Votson se tokom ovog perioda uglavnom bavio istraživanjem raka. Usput je laboratoriju učinio jednom od najboljih centara za molekularnu biologiju na svetu.

napravili Predrag Jovanović i Ognjen Prnjić

Louis Pasteur 1822-1895

Luj Paster bio je mikrobiolog i hemičar Eksperimentalno je potvrdio da su bakterije izazivači bolesti.Pronašao je metodu za zaštitu namirnica poznatu kao pasterizacija Postavio je osnove imunologije unapređenjem metoda vakcinacije i pronalaskom vakcine protiv besnila.U oblasti stereohemije, otkrio je pojavu asemetrije kristala. Luj Paster je rođen 27. decembra 1822. godine u Dolu, Francuska, u katoličkoj siromašnoj porodici.On je bio treće dete Žan-Žozef Pastera i Žane-Etjenet Roki. Porodica se preselila u Marno 1826. godine, i zatim u Arboa sledeće godine. Paster je pošao u osnovnu školu 1831. Godine.Bio je prosečan student I voleo ribolov I skeciranje. Godine 1839, on je upisao Koledž Rojal u Bezansonu da studira filozofiju i stekao je diplomu 1840. godine.Bio je bio imenovan za mentora na Bezansonskom koledžu, dok je nastavio sa pohađanjem diplomiranog naučnog kursa s posebnom matematikom. On nije položio ispite prvi put 1841. godine, ali je uspeo da stekne opštu naučnu diplomu naredne godine. Nakon što je kratko služio kao profesor fizike u Dižonu 1848. godine, on je postao profesor hemije na Univerzitetu u Strazburu, gde je upoznao Mari Loran, kćerku univerzitetskog rektora 1849. godine.Oni su se venčali 29. maja 1849. godine, i imali su petoro dece; dvoje je preživelo do odraslog doba, dok je drigih troje umrlo od tifusa. Paster se zalagao i za poboljšanje higijenskih uslova u bolnicama. Time se smanjio broj smrtnih slučajeva, zbog čega ga danas često nazivaju čovjekom kojem mnogi duguju zdravlje. Termin vakcinacija skovao je upravo Luj Paster. Iako je delovao na mnogim područjima i odgovarao na brojna nikad pre spomenuta pitanja, njegovim najvećim otkrićem smatra se izum vakcine protiv besnila, kojim je spasio mnoge živote - životinjske i ljudske. Prvu takvu vakcinu primio je Jozef Majster, dečak kojeg je ujeo besan pas. Zanimljivo je to da je mladi Majster postao čuvar u Pasterovom institutu, i kada su ga njemački vojnici tjerali da otvori Pasterov grob 1940, umesto da otvori grob, on je izvršio samoubistvo. Luj Paster je preživo je težak moždani udar 1868. godine s posledicama deone paralize, ali ga to nije sprečilo da nastavi s istraživanjima u narednim godinama. Umro je u blizini Pariza krajem 19. veka od nekoliko moždanih udara. Sahranjen je u svom institutu u Parizu, koji je osnovao nekoliko godina pre svoje smrti. Iza sebe je ostavio otvorena vrata savremenoj medicini i posledica njegovog rada su lekovi za nekoliko bolesti te produženje životnog vijeka ljudi. Studirао je hemiјu, fiziku i kristalografiјu na Višoj normalnoј školi u Parizu. Postao je profesor hemiјe na Univerzitetu u Strazburu. Godine 1854, on je bio imenovan za dekana novog naučnog fakulteta nauka na Lirskom univerzitetu, gde je on otpočeo svoje izučavanje fermentacije. Tom prilikom je Paster izgovorio svoju često citiranu napomenu: "dans les champs de l'observation, le hasard ne favorise que les esprits préparés" ("U polju opservacije, šansa favorizuje samo pripremljene umove"). Njegova prva istraživanja tičala su se optičkih osobina vinske kiseline. Do tada nije bilo poznato zašto prirodna vinska kiselina skreće ravan polarizacije svetlosti, a sintetička ne, iako su hemijski istog sastava. Posle dosta rada na razdvajanju sitnih kristala, uspeo je da dokaže da kristali jednog tipa skreću svetlost u jednu, a oni drugog tipa u drugu stranu. Njihova mešavina ne utiče na ravan polarizacije. Zaključio je da je ovo posledica asimetričnosti molekula vinske kiseline, što je osobina danas poznata u nauci kao hiralnost. Sledeća oblast za koju se zainteresovao bila je fermentacija. Pokazao je da fermentaciju izazivaju mikroorganizmi, i da to nije spontani proces. Za to je koristio staklenu bocu sa dugim vratom savijenim nadole. U boci bi se nalazio hranjivi bujon. Specifičan oblik boce nije dozvoljavao česticama prašine (na kojima se skupljaju bakterije) da dopru do hranjive podloge tako da se u njoj nije dolazilo do fermentacije. Ovim eksperimentom, Paster je dokazao netočnost teorije o spontanoj generaciji živih organizama. Otišao je i korak dalje i pokazao da zagrevanjem vina na 57°C dolazi do eliminacije bakterija u njemu (Pasterizacija). Postavio je teoriju da su mikroorganizmi odgovorni za pojavu bolesti kod ljudi, što je kasnije dovelo do razvoja antiseptičkih metoda u hirurgiji. U narednoj fazi istraživanja, Paster je izučavao piliću koleru. Srećnim sticajem okolnosti, soj bakterija kojim je zarazio piliće bio je oslabljen. Kada je sledeći put pokušao da ih zarazi, ustanovio je da to nije moguće. Inficiranje oslabljenim sojem bakterija učinilo je da pilići postanu imuni na ovo oboljenje. Anegdota o otkriću imuniteta Pasterov saradnik, Šarl Šamberlan, trebalo je da zarazi piliće dok je Paster bio na odmoru. Umesto toga, Šarl je i sam otišao na odmor. Po povratku, zarazio je piliće starim bakterijskim kulturama, oni su se razboljeli, ali su kasnije neočekivano ozdravili. Šamberlan je smatrao da je došlo do greške, ali je Paster ispravno postavio teoriju da su preživeli pilići postali imuni na bakteriju čiju su infekciju preboleli. Antraks, boginje i besnilo Tokom 1870-ih, primenio je svoje metode imunizacije na stočnu bolest antraks. Princip upotrebe slabijeg oblika bolesti da bi se stvorila otpornost na teže zaraze nije bila nova. Edvard Džener je davno pre toga razvio vakcinu protiv velikih boginja. Ono što je bilo novo jeste da se oslabljena varijanta bolesti sada proizvodila ljudskom intervencijom. Paster je ovim namerno oslabljenim izazivačima bolesti dao ime vakcine u znak poštovanja prema Dženeru (Džener je izolovao vakcinu protiv velikih boginja od krava - na latinskom: Vacca). Luj Paster je proizveo prvu vakcinu protiv besnila koristeći osušenu kičmenu moždinu zaraženih zečeva. Ovu metodu je pronašao i na psima isprobao Pasterov kolega Emil Ru. Vakcina je prvi put, i to uspešno, primenjena 6. jula 1885. godine na devetogodišnjem dečaku Jozefu Mejsteru koga je izgrizao besan pas.

napravili Andrej Slijepčević i Nikola Nertica

Jean Baptiste Lamarck rođen je 1. avgusta 1744. u gradu Bezancon u Francuskoj, a preminuo je 18. decembra 1829. Bio je francuski botaničar i prirodjnak koji je dao ranu teoriju evolucije 1089. godine u delu Filozofija zoologije. Prvi je napisao delo o teoriji evolucije po kojoj su se sve vrste životinja razvijale od drugih vrsta koje su postojale ranije. Živeo je u aristokratskoj porodici sa 10 braće i sestara, od kojih je on bio najmlađi. Učestvovao je u Sedmogodišnjem ratu nakon čega je dobio odlikovanje za hrabrost i bio je unapređen u čin poručnika, ali posle povrede napustio je vojsku. Medicinu i botaniku učio je kod Bernara de Žisiea 1778. napisao je delo „Flora Francuske”, nakon toga počinje da radi u Botaničkoj bašti u Parizu. Lamarck je bio primljen u Francusku akademiju 1779. godine. Bavio se proučavanjem beskičmenjaka, izneo je razliku između kičmenjaka i beskičmenjaka i uveo termin invertabrata. Radio je kao profesor zoologije u Nacionalnom muzeju prirodne istorije u Parizu. Lamarck je bio pristalica teorije spontane generacije. Žan Batist Lamarck je doprineo pojavi novovekovne teorije o evoluciji života i živih vrsta na Zemlji. Lamarkova teorija evolucije Na Lamarkov naucni rad uticalo je i poznanstvo sa Zorž-Lujem de Bufonom od koga je preuzeo zamisao da su se brojne vrste domaćih četvoronoznih životinja razvile od divljih. Lamarck je objavio 1809. godine "Sistem životinja bez kičme", u kojem je prvi put izneo ideju o zajedničkom poreklu živih organizama i njihovom postupnom razvoju, a do 1809. godine i objavljivanja poznatog dela Filozofija zoologije razradio je u prvu celovitu evolutivnu teoriju. Njegova teorija evolucije, u suštini teorije "aktivnog prilagođavanja", podrazumeva sledeće principe:

1. Princip potrebe

2. Princip navike ili primene

3. Stepne promene se beleže u nasleđu i prenose na narednu generaciju, Lamarkizam, poznat i kao lamarkovsko nasleđivanje ili neo-lamarkizam je ideja da organizam može svom potomstvu preneti fizičke karakteristike koje je organizam roditelj stekao tokom korišćenja ili nekorišćenja tokom svog života. Ova teorija se takođe naziva nasleđivanje stečenih karakteristika ili skorije meko nasleđivanje. Prema Lamarku, žirafa je dobila dug vrat jer su njeni preci istezali svoj da bi jeli lišće koje je bilo van domašaja. Ovo istezanje vrata prenosilo se na njihovo potomstvo, tokom generacija, sve dok nije dostiglo svoju sadašnju dužinu. Lamarkizam se smatra pogrešnim konceptom jer karakteri koje je organizam stekao tokom svog života usled upotrebe ili neupotrebe ne utiču na genetski sastav organizma. To su jednostavno fenotipske promene.

napravili Aleksandra Mitrović i Aleksandra Mijailović

Eduard Džener bio je britanski lekar i naučnik koji je postao poznat po svojim značajnim doprinosima u oblasti vakcinacije. Rođen je 17. maja 1749. godine u Berkliju, Engleska, i preminuo je 26. januara 1823. godine. Njegov najznačajniji doprinos medicini i naučnoj zajednici bio je razvoj prve vakcine protiv boginja, poznate kao vakcina protiv variola virusa (mala boginja). Džener je primetio da osobe koje su preležale kravljih boginja nisu oboljevale od običnih boginja. Na osnovu ovog zapažanja, Džener je 1796. godine sproveo eksperiment u kojem je uzimao materijal sa kravljih boginja i ubrizgavao ga zdravoj osobi. Ovaj postupak je nazvao "vakcinacija" (od latinske reči "vacca", što znači krava). Ovaj revolucionarni postupak je doveo do razvoja vakcine koja je štitila ljude od boginja i kasnije je proširena na mnoge druge bolesti. Dženerov rad je označen kao početak moderne vakcinacije i imao je veliki uticaj na unapređenje javnog zdravlja širom sveta. Džener je takođe doprineo razumevanju drugih bolesti i medicinskih pitanja tokom svog veka, a njegova vakcina protiv boginja ostaje jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji medicine.

napravili učenici razreda R11